Dobro jutro, Beograde. Danas obilazimo najlepša mesta koja više ne postoje, ali se i dalje uredno pominju u razgovorima, sećanjima i rečenici: “E, nekad je ovde bilo…”
Ovde je nekad bio park. Sad je investicija. Drveće je pravilo hlad, danas hlad pravi render. Tu je bila terasa s pogledom na reku – sada je pogled na ogradu s natpisom “uskoro”. Uskoro traje već godinama, ali to je ovde prihvaćena vremenska jedinica.
Nekad si znao gde izlaziš, gde sediš, gde ćutiš. Danas znaš samo gde je bilo. Grad se seća umesto tebe, ali ti ne daje dokaz da se to stvarno desilo. Fotografije su mutne, priče se ponavljaju, a nova mesta nemaju uspomene – samo kvadrate.
Najlepša mesta nisu nestala naglo. Otišla su tiho, uz obrazloženje. Svako je imalo razlog, dozvolu i pečat. Nestala su kulturno, planski i bez buke – da ne bi smetala napretku.
I dok hodamo Beogradom, ne gledamo šta je ispred nas, nego šta je bilo tu. Jer u ovom gradu nostalgija nije osećanje – to je orijentir.
